Izmjene Zakona o tajnosti podataka koje su nedavno naišle na oštre kritike domaće i međunarodne javnosti zbog očigledne namjere da se ograniči slobodan pristup informacijama, Ministarstvo odbrane je ponovo vratilo na javnu raspravu, u neizmijenjenom obliku.
Predloženim izmjenama je predviđeno uvođenje novog osnova za proglašavanje dokumenata tajnim, odnosno da podaci mogu biti sakriveni od javnosti zbog “ostvarivanja funkcije organa”.
Takvo ograničenje nije u skladu ni sa Ustavom a ni sa međunarodnim konvencijama, uključujući Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima (član 19, stav 3), Evropsku konvencije o ljudskim pravima (član 10, stav 2), kao i Konvenciju Savjeta Evrope o pristupu zvaničnim dokumentima (član 3).
U praksi, ovako široko postavljena definicija onoga što se može proglasiti za tajnu daje praktično odriješene ruke državnim institucijama da mogu po svome nahođenju skrivati informacije od javnosti, naročito onda kada te informacije mogu ukazati na neko kršenje zakona ili korupciju.
Dosadašnje iskustvo MANS-a u pristupu informacijama koje su u posjedu državnih organa govori da se državna tajnam te oznake “povjerljivo” i “interno” sve češće koriste kako bi se prikrile čak i one informacije koje po svojoj prirodi moraju biti javne. Nesporno se radi o zloupotrebi Zakona o tajnosti podataka koji se već previse koristi kao izgovor da se javnosti ne saopšti neka važna informacija.
Izmjenama tog zakona Ministarstvo odbrane zapravo želi legalizovati trenutno stanje stvari i omogućiti državnim organima da lakše sakriju informacije.
Zbog toga nije neuobičajeno da je tajna koji državni funkcioneri su dobili stanove I kredite od Vlade Crne Gore, kako već godinama kreditiramo Montenegro Airlines, koliko plaćamo privatizacione konsultante, koliko dobijamo od koncesija na Boksite, a koliko od prodaje struje KAP-u, kako izgleda inspekcijski nadzor nad radovima CRBC-a, kome su prodata ili izdata državna preduzeća ili drugi državni resursi, koliko smo se i pod kojim uslovima zadužili, spisak je beskonačan i veoma raznovrstan. Skoro da ne postoji državna institucija sa značajnijim budžetom a da nije u jednom momentu neku od ključnih informacija proglasila za državnu tajnu.
Takva praksa se kosi sa dobrom međunarodnom praksom, a u potpunoj suprotnosti je i sa višegodišnjim preprorukama Evropske Komisije koje se odnose na opštu transparentnost rada Vlade i slobodan pristup informacijama uopšte.
Usvajanje Zakona o tajnosti podataka u ovom obliku bi predstavljalo korak unazad u dosada postignutim rezultatima kada je u pitanju reforma slobodnog pristupa informacijama, ali nažalost i dokaz da Vlada uporno derogira zakone koje je ranije razvijala u saradnji sa međunarodnom zajednicom.
Podsjećamo Ministarstvo odbrane i Vladu da je pravo na pristup informacijama prepoznato kao fundamentalno ljudsko pravo, i pozivamo ih da povuku predložene izmjene Zakona kojima se to pravo neosnovano i neustavno ograničava.
Ukoliko ima elementarne političke volje da sprovodi reforme, Vlada je obavezna da u proces izrade ovog zakona uključi evropske eksperte, i organizuje adekvatnu javnu raspravu, a ne da fingira debatu u toku ljetnje sezone, pokušavajući da građanima oduzme Ustavom zagarantovano pravo na pristup informacijama.
MANS
